W.A.S.P.
nedjelja, 14. 5. 2023
Ljubljana / CUK Kino Šiška / Slovenija
Dođe i takav dan. Dan koji slobodno možeš proglasiti obveznom metalskom pričešću. Bio je to događaj koji je pokrenuo pravo malo hodočašće ljubitelja metala. Prema slovenskoj prijestolnici. S juga (zapravo cijeli Balkan), pa sa sjevera (Austrija) i naposljetku – nadajmo se da je na taj koncert uspio doći i poneki prevareni ljubitelj glazbe iz Italije. Čudan je ovaj uvod. Nema ni repa ni glave. Tko je, dovraga, bio prevaren? Idemo polako.
Riječ je, dakle, o dolasku američkih glam shock metalaca W.A.S.P. predvođenih jednim jedinim Blackiejem Lawlessom. Ravno u Ljubljanu. Na maratonskoj koncertnoj turneji na kojoj W.A.S.P. slave 40. obljetnicu djelovanja. A zašto bi Talijani bili prevareni? Oba talijanska koncerta prije ljubljanskog, to jest Padova 12. 5. i Milano 13. 5., prisilno su otkazana tik prije nego što su se trebala održati. Razlog? Jake bolove u križima s kojima se Blackie bori već poprilično dugo na turneji. Oba dana u kojima bi W.A.S.P. trebali boraviti u Italiji iskoristio je radije za brzinsku operaciju, nakon čega su ga još brže deportirali do Berlina (i srećom natrag). Koncert u Ljubljani bio je tako spašen.
A koncert u Ljubljani je bio? Jedan od onih posebnih na turneji. S oznakom rasprodano. W.A.S.P. su prvi put nastupili u slovenskoj prijestolnici. A u Sloveniji su prije toga svirali samo jednom. Bilo je to 16. 10. 2006. u Mariboru, kad su im predgrupa bili Metalsteel, a RockLine je W.A.S.P. na toj turneji presreo umjesto u Mariboru, čak u talijanskom mjestu Roncade kraj Trevisa, 22. 10. 2006.
Sa W.A.S.P. u Ljubljanu su trebali doći i Images Of Eden, koje su W.A.S.P. nakon koncerta u Oslu u Norveškoj, 26. 4. 2023., iz službeno nepoznatih razloga preko noći ‘odstrijelili’ s turneje. Tako su W.A.S.P. u Ljubljanu stigli posve sami. Atmosfera je bila briljantna. Takoreći senzacionalna. To se ne događa uvijek. Takvih metalskih trenutaka ima samo nekoliko godišnje, ako uopće. Došli su svi. Sve ‘štakori iz podruma’. Nitko nije falio. Najavljivao se ludi praznik. A pročelje Kina Šiške (plato ispred ulaza) počelo se polako puniti već od šest popodne nadalje. Kad su se otvorila vrata i kroz pipe i cijevi je naravno poteklo pivo. Hrpa lica koja nisi vidio godinama. Fenomenalna energija. Posvuda. Dokle god je oko seglo. U grozničavom iščekivanju. Ljudi su na sebe navukli svašta. Čak se i cinganje čulo uz hodanje nekih. Oštro odjeveni. Kako se i šika kad kreneš na W.A.S.P. koncert.
Koncert je službeno počeo u pola devet navečer. Malo kasnije. Nabijena dvorana pucala je po šavovima. U prvim redovima bilo je ludo. Scenografija je bila u znaku proslave 40 godina djelovanja grupe. Sve skladbe tematski potkrijepljene projekcijama u pozadini. Pozornica je djelovala još prostranije nego inače. Vizualno. Blackiejev famozni mikrofon, kombinacija ‘čoperja, kostiju i lubanja’, dobio je još više na teatralnosti. A kad su se željkovane silhuete napokon pojavile na pozornici da zauzmu položaje, primijetilo se da starješina prema svom okoštalom mikrofonu korača nespretnije nego inače. Hernia disci uzima svoj danak. Ljubljanski koncert bio je naime drugi u karijeri Blackieja Lawlessa koji će odsvirati u cijelosti u sjedećem položaju. Prvi put to je pokazao 11. 5. 2023. u švicarskom Lausanneu, gdje su W.A.S.P. zbog Blackiejevih nepodnošljivih bolova koncert morali još i skratiti. Čovjek je sjeo na visoku barsku stolicu, uzeo svoju vjernu ESP LTD AX-50 ‘družicu’ u naručje, naravno nije zaboravio navući visoke bijele čizme s rese te se, kao uvijek, konkretno našminkati. Ovaj put doista je djelovao kao na prijestolju sagrađenom od lubanja.
Bend je udario očekivano. Kao što to radi već godinama. S ‘lijepljenkom’ četiriju kultnih skladbi iz svoje karijere, za koje bi htio da budu odsvirane od početka do kraja, ali tko prati W.A.S.P. koncerte zadnjih 20 godina, zna da to ne ide. On Your Knees. Teško je naći bolji uvod u jednosatno večernje metalsko misno slavlje u društvu grupe W.A.S.P. Ljudi podivljaju. Svi u zraku. Očekivanja ispunjena već dolaskom na pozornicu. Ikoničnog Blackieja i ekipe. Nekoliko čaša piva poleti. No u kosom slobodnom hicu mete izvan smjera pozornice na sreću pogađa kraći domet, pa sve ostaje lijepo u granicama normale. Nismo ni na Slayer ni na Motörhead koncertu. Bez brige. A ni cura nije falilo. Kako i dolikuje W.A.S.P. koncertu. W.A.S.P. su naprosto posebna vrsta magneta. Već sam Blackie sa svojim vokalom i naravno glazba. Ti rifovi. Jednostavno opčine, začaraju. W.A.S.P. ostaju uz sve te markantne gitarske fraze, koje važe za velike vazdazelene metala, i nakon svih dugih godina djelovanja još uvijek ne samo uštogljena grupa shock teatra, nego i grupa koja nudi hrpu zabave i pozitivne energije. Predvođeni neizostavnom Wild Child, pa za njom L.O.V.E. Machine, kao i albumom “The Crimson Idol”, koji je u ovogodišnjem repertoaru zauzimao posebno mjesto. W.A.S.P. su s njega najprije odsvirali baladnu klasiku The Idol. Bez dlake na jeziku, riječ je o jednoj od najmarkantnijih balada, ne samo kad govorimo o opusu grupe W.A.S.P., nego i metala. I dalje djeluje ludo osvajački. Svojevrsna atmosfera po kojoj je spomenuti album poznat, a koji i danas odskače u W.A.S.P. diskografiji, još je trajala, jer grupa u nastavku koncerta nije zaobišla ni izvedbu moćno epske The Great Misconceptions Of Me te za njom šrapnelske Chainsaw Charlie (Murders In the New Morgue). I već smo na kraju regularnog dijela s Blind In Texas!
Blackieju na pozornici i 2023. društvo prave odlični glazbenici. Nerazdvojni vjerni basist Mike Duda, fenomenalni gitarist Douglas Blair te ubojiti stroj za bubnjarsku utvrdu Achiles Priester, koji se nekoć kalio, među ostalim, i kod brazilskih progresivnometalskih velikana Angra. Bez obzira na to što je Blackie tijekom koncerta ‘prikovan’ za barsku stolicu, nije se ni na koji način morao naprezati da ne bi izludio publiku. Nevjerojatan karizma tog divovskog glazbenika, za kojeg se vezuje ‘glas’ jednog od najviše ‘nasilničkih’ i nepredvidljivih karaktera u svijetu metala, jednostavno je toliko moćna da te na neki način može i hipnotizirati. Uz ‘drive’ koji razvijaju moćne fraze ništa manje moćnog W.A.S.P. repertoara, nije se moglo dogoditi ništa loše. A nije se ni dogodilo.
Uz snimljeni uvod za koji W.A.S.P. već godinama koriste The Doors klasiku The End, produljenu stanku i obvezni dodatak, koncert je trajao dobar sat. Recimo sat i deset minuta. No i to je već ustaljena praksa odnosno W.A.S.P. standard, koji traje najmanje zadnjih dvadeset godina. A tko grupu poznaje, to dobro zna. Zato razočaranja nije moglo biti. Legende su legende i u takvom slučaju kao lojalni sljedbenik štošta uzimaš u paket.
Morate znati i to da je većina linija snimljena. Blackieja su na mikrofon (uživo) priključili tek u dodatku. Prije Animal (F**k Like A Beast), kad je među ostalim objasnio i to da može zahvaliti bogu što ima nakon svih tih godina još uvijek tako dobro očuvan vokal. Vjerovali ili ne, odnosno kako kažu Buldožer: »Živi bili, pa videli?«. Kako god. Energije je bilo. Tu i sada. I tome se nabijena dvorana nije opirala. Čak ni kad su W.A.S.P. za finale odstrijelili publiku u luft još klasikom I Wanna Be Somebody. Ljudi su došli na svoje, a suvenire se također marljivo rasprodavalo, što je samo svjedočilo da su W.A.S.P. postigli svoj cilj. Nastupom u Ljubljani isporučili su vrhunsku i nezaboravnu zabavu. Trajala je dobar sat, ali ako tome pribrojiš ludovanje prije i poslije koncerta, svu vedrinu i radost, ispunjenost i općenito hrpu pozitivne energije koja je tog dana zahvatila prizorište u Kinu Šiška i slobodno se prenosila među prisutnima još dugo u noć, taj je dan doista bio onaj pravi. Kad svi postanemo jedno. I sve se granice brišu, a mi postajemo bratstvo, ujedinjeno magijom koja premošćuje sve. Magijom metala.
Hoće li W.A.S.P. još svirati ili ne i u idućim godinama, pokazat će vrijeme. Zasad imaju u nastavku ove godine potvrđenu hrpu termina za Sjevernu Ameriku. A onda ćemo vidjeti. Očito je da će to biti jako uvjetovano Blackiejevom zdravstvenom formom.
Autor: Edita Klemen & Aleš Podbrežnik
Fotografije: Aleš Podbrežnik
Setlista:
1. On Your Knees / The Flame / The Torture Never Stops / Inside the Electric Circus
2. L.O.V.E. Machine
3. Wild Child
4. The Idol
5. The Great Misconceptions of Me
6. Chainsaw Charlie (Murders in the New Morgue)
7. Blind in Texas
—dodatak—
8. Animal (Fuck Like a Beast)
9. The Real Me (orig. The Who)
10. I Wanna Be Somebody
V mojih letih mi razprodani koncerti niso več tako zelo ljubi, ker to pomeni gnečo, je pa prizorišče pred koncertom res nekoliko spominjalo na zlate čase v osemdesetih. Po pravici povedano sem bil kar malo presenečen nad množičnostjo obiska, še bolj pa nad huronskim vzdušjem med koncertom. Velik plus. V drugi vrsti sta se celo dve metalki stepli.
Prva vrsta pa je je bila kot v Nemčiji. Občutek imam, da je norela vsa dvorana, razen tistih v prvi vrsti. Ne razumem, da se da tipom priti v dvorano tako zgodaj, da potem slonijo na ograji.
Seveda pa je to norenje drugačno, kot v mlajših letih. Takrat smo vsi pritisnili naprej in je bilo kot v kotlu, vojna. Pri 50+ pa to seveda ne gre več, zdaj vsak nori na svojem mestu, in če se že kdo buta ob druga, ga vsi besno odrivamo.
Sicer sem jih pa nazadnje gledal pred 5 in pol leti na Dunaju, takrat so igrali v celoti Crimson Idol – zdi se, da je Blackie v tem času izgubil kakih 20 kg. Končno pa sem dočakal v živo Blind In Texas, zame najljubši W.A.S.P. killer. Se pa strinjam glede balad – morda so nekoliko spregledane, ampak zame je Blackie mojster številka 1, kar se tiče balad. Všeč mi je njegov princip, ki se ga drži pri večini balad – najprej nežen uvod, končajo pa se vedno z dolgim outrom, s solo kitaro in ponavljajočimi bobnarskimi prehodi. In med vsemi baladami je kraljica The Idol, ki izraža prav neverjetno bolečino.
Nekoliko pa sem pogrešal kakšno pesem več iz Headless Children – to je bil moj prvi W.A.S.P. album, ki me je navdušil. V tistih letih nisem bil prav velik fan, zgodnje albume sem vzljubil šele kasneje, Headless Children pa me je sezul od prvega trenutka. Se mi zdi, da v njihovi diskografiji zavzema podobno vlogo, kot Another Perfect Day pri Motorhead. Nekakšen outsider, v glasbenem smislu pa masterpiece.
Tvoji komentarji delujejo večkrat, kot bi mi bral misli. Celo isti favourite W.A.S.P. album imava zelo verjetno skupen. Headless Children. Klasika! Mogoče mi je dodatno toliko bolj pri srcu zaradi Kena Hensleya, ki gostuje na naslovnem epu tega albuma (kdor me pozna, ve da sem nepoboljšljivi Uriah Heep fanatik). Se pa tukej vedno težko odločam med The Crimson Idol in Headless Children, koga dati na prvo mesto.
Super so tile tvoji komentarji Matija. Tudi ti bi moral kdaj kakšno koncertno recenzijo napisat, ker si profesor za rock in metal. Vem vem, čas čas. Vse nas ta čas ‘baše’. A dovolj je če se nam pri 50+ uspe občasno preleviti v otroke stare tam 17-18. let. To je ogromen privilegij v svetu, kjer nam z absolutizmom legalnih dekretov in brez volje ljudstva dnevno odvzemajo svobodo in pravice.
Že na The Mission koncertu sem dobil tak občutek ‘osebne pootročenosti’ (seveda je atmosfera komplet druga – a gre se za un feeling, ki ti v živo, tako ali drugače, prikliče osemdeseta), W.A.S.P. devet dni kasneje so pa v tem oziru sploh delovali nostalgično.
In pol pozabiš na vse… na koncu celo noriš za trzalicami. Kot kompletno ‘blesavi’ 20 letnik. 😀
Ja in okol Another Perfect Day se prav tako ne bi mogel bolje strinjat z opisom. Z največjim užitkom poslušani MOtorhead album (z moje strani). Ob Bastards.
“Vedeti morate tudi to, da je večina linij nasnetih. Blackie-ja so priklopili na mikrofon (v živo) šele v dodatku. Pred Animal (F**k Like A Beast), ko je razložil med drugim tudi to, da se lahko zahvali bogu, ker ima po vseh teh letih še vedno tako dobro ohranjen vokal.”
Je to preverjena stvar ali tvoje osebno mnenje? Blackie priznava, da so zbori v refrenih nasneti, ostalo naj bi bilo pristno, v živo. Meni je bilo več kot sumljivo, da je bil Blackie večinoma v senci, vsi reflektorji pa na Aquilesu. Če je odpel v živo, svaka mu čast.
Drugač pa ja, vedeli smo, da lahko čakamo 10 komadov, brez mučnega soliranja v “Misconceptions” je blo vsega skupaj verjetno 45 min muzike. The Idol je meni (razen balade Hold on to my Heart in rez težke razturačine Chainsaw Charlie) močno precenjena plata, še posebej v luči dejstva, do so isto zgodbo leto prej povedali že Savatage s plato Streets.
Drugač pa “v piko” recenzija koncerta, res je blo noro. Škoda, da je zarad korone odpadla predvidena turneja, na kateri naj bi špilali samo komade s prvih štirih plat. Headless Children je resno zapostavljena, koji klinac morajo z nje špilat prav The Real Me, ki je cover?
Za konec pa še par besed o Aquilesu, ki je zame brez dvoma #1 power metal bobnar. Po moje se pri WASP na smrt dolgočasi, ampak položnice je treba plačat, ne? Pol pa v vse komada tišči noter vložke dvojnih bas bobnov, ga je prav užitek/smešno poslušat. Car!
Hvala za vabilo. Pred davnimi leti sem sicer pisal recenzije za Paranoid, ampak veliko krajše od tvojih. Tudi reportaže sem nekoč objavljal na svojem blogu, ampak samo za Rock Of Ages festival, od 2009 do 2012. Ampak blog sem že davno tega izbrisal. Pisanje takih zadev je časovno zelo zahtevno, in nimam prav veliko časa.
Je pa res, da so nekateri koncerti res zanimivi. Eden takih letos je bil letos denimo Corky Laing’s Mountain v neki vasi bogu za hrbtom nekje med Lipnico in Gradcem. Nekaj zanimivih me pa tudi še čaka, recimo Greta Van Fleet v Bologni.
Za trzalice se pa več ne borim, čeprav rinem v prve vrste. Zbiranje rekvizitov pa prepuščam sinovoma, ki sta pri tem zelo uspešna – ko sta bila še osnovnošolca, so jima glasbeniki kar v roke dajali rekvizite. Zdaj sta skoraj odrasla, ampak veliko ujameta, ker sta seveda hitrejša od konkurentov srednjih let, da ne govorimo, da veliko lažje najdeta trzalice, ki padejo na tla 🙂
Ja, itak. Štekam. Da ne boš mislu. Sem parkrat že hotu zapret stran. Ampak mi jo je na nek način škoda, pa nekak teram dalje….
Itak vse kar imamo v Sloveniji od zapisov o glasbi na nek način životari in se ne razvija, stagnira…. propadat itak ne more, ker tako ali tako ne more nič propasti, ker pravzaprav ničesar ni. Pridni in konsistentni so pa samo na Paranoidu.
Tud sam vse težje lovim čas in energijo. Sploh zadnje leto.
Dokler bo šlo, bo šlo. 😀
Se pa veselim tvojega komentiranja tudi v bodoče. 😀